Početna / Kolumna / FELJTON RADMILO MIŠOVIĆ (4): Forsiranje Kićanovića

FELJTON RADMILO MIŠOVIĆ (4): Forsiranje Kićanovića

U Čačku je 1971. godine održan Prvomajski TV košarkaški turnir. Mišović je odbio da igra za TV ekipu. Tom prilikom uručene su mu dve nagrade: za najboljeg strelca i najuspešnijeg izvođača slobodnih bacanja Prve lige. Redakcija lista “Sport” nagradila ga je sa dva zlatna časovnika marke „Darvil“. Te godine su beogradske “Večernje novosti” sastavile najbolju petorku prvenstva: Ljubodrag Simonović, Nikola Plećaš, Radmilo Mišović, Damir Šolman i Petar Skansi.

misovic-4-11Pred početak novog prvenstva, krajem septembra 1971, u Slavonskom Brodu organizovan je Treći memorijalni turnir „Radivoje Korać“. Borac je osvojio pobednički pehar, pobedivši italijanski Spilgen (112:57), OKK Beograd (85:69) i u finalu Zadar (95:84). Mišović je Italijanima ubacio 14, a bivšem Žućkovom klubu 32 koša. Za najboljeg igrača turnira zvanično je proglašen kapiten Borca – Mišović.

Ekipa Borca nije pretrpela značajnije promene pred prvenstvo, osim što je došao novi trener – Slobodan Mićović. Borac je na kraju sezone zauzeo deveto mesto, sa devet pobeda iz 22 utakmice. Iz lige je ispao samo poslednjeplasirani Oriolik iz Slavonskog Broda, jer je elitna divizija proširena na 14 klubova. Šampionsku titulu osvojila je Crvena zvezda, koja je u majstorici, posle produžetka, pobedila Jugoplastiku. Obe najbolje ekipe u ligi „pale“ su u Čačku!

Radmilo Mišović je odigrao 21 utakmicu i postigao 662 koša (u zvaničnoj listi stoji 660), što prosečno iznosi 31,5 poena po utakmici. Tako je po četvrti put u karijeri zaslužio titulu najboljeg strelca košarkaškog prvenstva Jugoslavije. Na listi iza njega ostali su proslavljeni reprezentativci:

  1. Radmilo Mišović (Borac) 662
  2. Vinko Jelovac (Olimpija) 574
  3. Nikola Plećaš (Lokomotiva) 571
  4. Blaž Kotarac (OKK Beograd) 560
  5. Damir Šolman (Jugoplastika) 521
  6. Josip Đerđa (Zadar) 502
  7. Nemanja Đurić (Oriolik) 492
  8. Dragan Kapidžić (Crvena zvezda) 470
  9. Ljubodrag Simonović (C. Zvezda) 450
  10. Marinko Purić (Borac) 442…

I na listi najboljih izvođača slobodnih bacanja Radmilo je bio na liderskoj poziciji:

  1. Radmilo Mišović (Borac) 89,1% (128:114)
  2. Nemanja Đurić (Oriolik) 85,7% (112:96)…

Kao najboljeg strelca košarkaškog prvenstva Jugoslavije, i najuspešnijeg penaldžiju, list “Sport” je Mišovića nagradio sa još dva zlatna časovnika marke „Darvil“. Nagrade su mu dali i “Čačanski glas” i “Beogradska industrija piva” (BIP).

Za nezaborav su ostali poslednji trenuci prvog poluvremena utakmice Borac – Rabotnički (100:88): Radmilo Mišović je dobio loptu u krugu koji obeležava centar igrališta. Na semaforu je pisalo da je poslednji sekund prvog poluvremena. Usledio je šut na koš. Dok je lopta bila u letu, sviran je kraj. Lopta je punom žestinom proletela kroz obruč, a hala je podrhtavala od ovacija i aplauza upućenih Mišoviću.

U izveštaju sa utakmice Borac – Lokomotiva (106:84), na kojoj je  Mišović postigao 46 koševa u “Sportu” je pisalo: „Očekivani duel između Mišovića i Plećaša je izostao, jer je Borčev kapiten danas imao svoj dan, sve mu je polazilo za rukom. Pucao je iz prosto nemogućih pozicija i fenomenalno pogađao koš. Postigao je 46 poena i da ga trener nije pred kraj zamenio postavio bi rekord.“ Novinar “Večernjih novosti” je ispod naslova „Kad Mišović zaigra“ napisao: „Bilo je to blistavo veče Mišovića i njegovih drugova. Nećemo biti neskromni ako kažemo da je Mišović napravio mali šou postigavši 46 koševa za svoj tim. Nadigrana je vodeća Lokomotiva u svim elementima košarkaške igre.“

Na utakmici 15. kola Partizan – Borac (90:89), odigranoj  20. februara 1972. pred 4.000 navijača desilo se nešto jedinstveno u Radmilovoj karijeri. Po običaju on je postigao najviše koševa na utakmici – 36. Međutim, sekund-dva pred kraj utakmice, pri rezultatu 90:89 za Partizan, sviran je faul nad njim. Dva slobodna bacanja. Svi su očekivali da nepogrešivi strelac donese pobedu Borcu. „Zidovi Palate sportova drhtali su od navijanja. Veliki nišandžija je prvi put promašio cilj. Ostao je još jedan pokušaj. Iskusni igrač igrao je na jedinu moguću kartu: ciljao je ivicu obruča, nadajući se da će neko od njegovih visokih drugova uspeti prvi da uhvati odbijenu loptu i tako ispravi njegovu grešku. Međutim, bili su spretniji igrači u crno-belim dresovima…“ (ovako je novinar „Sporta“ video Mišovićev promašaj). Kasnije mi je Mirko Drobnjak pričao da su on, Radmilo i Conja Koprivica seli u Radmilov „tristać“. Vozio je izuzetno brzo ne progovorivši ni reč do Gornjeg Milanovca. Tek tu je rekao: „Ja promaših!“

Borac se u sezoni 1972/73. igrački pojačao (mada je Purić otišao na odsluženje vojnog roka) i doveo je novog trenera. Igrao je u sastavu: Radmilo Mišović, Dragan Kićanović, Slobodan Koprivica, Predrag Katanić, Vladimir Andrić, Mirko Drobnjak, Predrag Ivanović-Lega, Predrag Strugarević, Ljubomir Radivojević, Miroslav Radić, Vladimir Kačarević, Stevan Strugarević i Radoslav Drašović-Keso. Trener je bio Lazar Lečić-Grk. Borac je zauzeo četvrto mesto, sa 16 pobeda na 26 utakmica. Istovetan učinak imao je i trećeplasirani Partizan. Ovo je najbolji plasman Borca u više od sedam decenija dugoj istoriji. Iz lige su ispali Željezničar iz Karlovca i Kombinat iz Zrenjanina. Šampionsku titulu osvojio je beogradski Radnički.

Radmilo Mišović je odigrao 25 utakmica i postigao 604 koša (prosečno 24,2 poena po utakmici). Najviše je ubacio Lokomotivi – 42. Po prvi put u karijeri nije bio najbolji strelac u Borčevom sastavu. Bolji od njega bio je Dragan Kićanović, nova zvezda na košarkaškom nebu, koga je Radmilo nesebično forsirao. Na listi strelaca zauzeo je sedmo mesto:

  1. Damir Šolman (Jugoplastika) 799
  2. Dragan Kićanović (Borac) 766
  3. Dragan Kapidžić (Crvena zvezda) 745
  4. Dražen Dalipagić (Partizan) 696
  5. Blaž Kotarac (OKK Beograd) 636
  6. Aljoša Žorga (Olimpija) 624
  7. Radmilo Mišović (Borac) 604
  8. Nikola Plećaš (Lokomotiva) 591…

Na listi izvođača slobodnih bacanja Mišović je zauzeo šesto mesto:

  1. Ratomir Tvrdić (Jugoplastika) 84,2% (108:91)
  2. Blaž Kotarac (OKK Beograd) 84,2% (114:96)
  3. Svetislav Pešić (Bosna) 83,3% (54:45)
  4. Zoran Marojević (Željezničar Sarajevo) 83,3% (60-50)
  5. Mirza Delibašić (Bosna) 81,2% (112:91)
  6. Radmilo Mišović (Borac) 81,1% (143:116)
  7. Mirko Drobnjak (Borac) 80,3% (66:53)…

U Kup takmičenju Borac je 1. novembra 1972, u osmini finala, ispao od Crvene zvezde. Pred 4.000 gledalaca u Hali kraj Morave rezultat je bio 86:89 (42:50). Mišović je ubacio 18 koševa, koliko i Kićanović, dok je Drobnjak dao 27.

kica-rdmilo

O ovom prvenstvu Dragan Kićanović je u jednom intervjuu rekao: „Sa Radmilom Mišovićem i ostalima igrao sam sa uživanjem. Imao sam potpunu slobodu u igri. Mogao sam na parketu da radim šta hoću. Trener Lazar Lečić i saigrači nisu me ničim opterećivali, nisu mi naturali striktne zadatke. To je bila pesma od igre, pesma među koševima. Radmilo Mišović, dotle četiri puta najbolji strelac prvenstva, žrtvovao se da budem ispred njega. Ne samo da me je hrabrio, već je i svoju igru podredio nastojanjima da me izbaci u prvi plan. Kljukao me loptama. Sećam se, u poslednjem kolu šampionata, protiv zrenjaninskog Kombinata, prosto me naterao, dodajući mi i svoje „zicere“, da postignem 59 koševa ne bih li prestigao Damira Šolmana na listi strelaca. Završio sam, ipak, iza Šolmana, kao drugi, ali i to je za mene predstavljalo veliki uspeh. Nepravedno bi, međutim, bilo ne istaći da je u mom uspehu velikog udela imao neponovljivi Radmilo Mišović.“

Kićanović doktor Bole Denić i Mišović

Kićanović doktor Bole Denić i Mišović

Iz te jedine „prvoligaške sezone na Moravi“ Kićanović izdvaja dve veličanstvene utakmice. Protiv Partizana u Beogradu je pružio jednu od najboljih partija, a Borac je slavio pobedu. Protiv Olimpije u Čačku je doživeo da mu sudije Dragaš Jakšić i Obrad Belošević aplaudiraju.

I Radmilo se rado seća tog prvenstva: „To kako je Borac igrao te sezone, u kojoj smo Kićan i ja „vodili igru“, više ne može da se ponovi. Na kraju šampionata Borac je delio treće i četvrto mesto, ali su svi priznali da je igrao najlepše i najatraktivnije. Bila je to „raspevana košarka“, igra za dušu. Stani, pa gledaj! Kićan i ja smo se izvanredno slagali. Već tada je bilo jasno da je Kićanović izuzetan košarkaš. Znao sam da će sve da nadmaši, jer je uz talenat i fizičke kvalitete imao volju da postane veliki as.“

Izvanredni tandem Mišović – Kićanović odigrao je zajedno samo jednu prvenstvenu sezonu i nekoliko revijalnih utakmica

***
Sukob sa Žeravicom

Radmilo Mišović je u dva navrata oblačio dres sa državnim grbom. Prvi put je to bilo u B reprezentaciji Jugoslavije, koja se 27. oktobra 1962. okupila u Zrenjaninu. U sastav reprezentacije ušli su mladi košarkaši koji su predstavljali budućnost jugoslovenske košarke: Trajko Rajković (OKK Beograd), Petar Skansi (Split), Dragoslav Ražnatović, Dragutin Čermak i Slobodan Zimonjić (Radnički – Beograd), Zoran Marković (Zastava), Slobodan Jelić (Borac – Banjaluka), Bruno Marcelić (Zadar) i Ratomir Vićentić (Crvena zvezda). Ekipu je selektirao Ranko Žeravica, tadašnji trener beogradskog Radničkog. Izveštavajući sa priprema, novinar Sporta Milorad Sokolović napisao je: „Čačanin Mišović je ljubimac zrenjaninskih košarkaša koji ne propuštaju nijedan trening reprezentacije. Čačanin je majstor u baratanju loptom. On uživa dok igra i više voli da drugom „proturi“ loptu nego da sam postigne koš.“ Ova ekipa, kojoj su pridodati Vladimir Cvetković (Crvena zvezda) i Emil Logar (Olimpija), učestvovala je na turniru u Bukureštu, uz najbolje reprezentacije Rumunije, Mađarske i Ukrajine. Jugoslavija je izgubila jednu utakmicu (od domaćina), pobedila ostale rivale i osvojila drugo mesto, ali Radmilo Mišović nije dobio šansu da pokaže šta zna, pa nije postigao nijedan koš.

Svoje učešće u ovoj selekciji Radmilo ovako objašnjava: „Posle kvalifikacija u Kragujevcu, kada nismo uspeli, našao sam se na pripremama B reprezentacije u Zrenjaninu. Bila je to jedna mlada selekcija koja je trebalo da igra na turniru u Bukureštu. Lično smatram da sam u to vreme bio u vrhunskoj formi. Želeo sam da igram. Nisam mislio da svoju formu treba da dokazujem sedeći na klupi. Trener je tada bio Ranko Žeravica. Sećam se — imali smo nekih nesuglasica! A on, verovatno zbog toga, nije ni hteo da me uvede u igru. Putovao sam u Bukurešt, a nisam igrao nijedan minut. I to je moja greška, jer sam javno rekao da bih želeo da igram, i da na taj način pomognem i reprezentaciji i sebi. Da se afirmišem i kao igrač državnog tima. Tako je moj debi propao. Priznajem da nisam bio taktičan prema treneru. To sebi nikako ne mogu da oprostim. Jer ja sam bio samo igrač. A trener ima odgovornost za igru čitavog tima i ja sam morao tome da se povinujem. Žeravica je bio na mene ljut. Ja sam time zaključio svoju igru u reprezentaciji. To moje mišljenje se i obistinilo. Tada sam bio previše mlad da to shvatim i previše neozbiljan da bih mogao pravilno da ocenim neke svoje postupke. Ukratko: napravio sam ispad koji mi, izgleda, nikada nije oprošten. Taj ‘kiks’ me je stajao karijere. Ukazala mi se divna prilika, ali ja je nisam iskoristio. Na turniru u Rumuniji bio sam među onima koji su nagoveštavali da će postati košarkaški asovi. Nalazio sam se u timu u kome su igrali Rajković, Cvetković, Čermak, Ražnatović… Bio sam mlad, neobuzdan i sve mi je smetalo. Kad me nije bilo među najboljima, protestovao sam! Naravno, to se nije dopalo treneru reprezentacije. Sedeo sam na klupi za igrače koji su očekivali ulazak u igru, ali taj poziv, nažalost, nije došao i ja za reprezentaciju nisam postigao nijedan koš!“

Kao prvi košarkaš iz Čačka koji je obukao dres reprezentacije Jugoslavije, Radmilo Mišović je nastupio na 11. Prvenstvu Balkana. (On nije prvi Čačanin koji je postao reprezentativac, jer je znatno pre njega u reprezentaciji igrao Slobodan-Rica Gordić, koji je rođen u Čačku, ali u rodnom gradu nije igrao košarku). Prvenstvo je održano u Sofiji (Bugarska) krajem decembra 1966. Jugoslovensku reprezentaciju sačinjavali su: Slobodan Gordić, Slobodan Jelić, Zoran Maroević, Dragan Kovačić, Milivoj Omašić, Blagoje Janković, Bogdan Tanjević, Petar Jelić, Miljenko Valčić, Dragutin Čermak, Živko Kasun i Radmilo Mišović. Selektor je bio Mič Pavlović, a trener Enco Soviti. Očigledno je da ovo nije bio najjači sastav, jer su nedostajali ponajbolji igrači (Radivoje Korać, Nemanja Đurić, Ivo Daneu, Josip Đerđa, Vladimir Cvetković…). Ovaj tim je zabeležio sve pobede, osim poraza od Rumunije, i osvojio je prvo mesto. Van konkurencije je nastupio drugi tim Bugarske. I on je pobeđen. Na ovom prvenstvu Radmilo Mišović je zabeležio pet reprezentativnih nastupa i osvojio zlatnu medalju, a da nije ni ulazio u igru. Jedan od najboljih strelaca u istoriji jugoslovenske košarke nije postigao nijedan koš u reprezentativnom dresu!

Radmilo se seća tog prvenstva: „Bio sam učesnik reprezentacije na Balkanskom prvenstvu u Sofiji. Treneri su bili Soviti i Pavlović. Da se razumemo, nije to bila najjača reprezentacija. Naša prva garnitura bila je na turneji po Americi. Bilo je to kao neko priznanje nama koji smo na neki način bili oštećeni što nismo uzeti u A selekciju. Možda sam tu i mogao da igram. Ali, bio sam bolestan. Dobio sam anginu. To me je sprečilo da se i ja, ali i drugi, uverim u moje sposobnosti. Vraćajući se kući razmišljao sam kako je ovim moja igra u reprezentaciji završena. I stvarno je bilo tako. Nikada više nisam bio kandidat niti sam učestvovao u bilo kakvim pripremama za državni tim. Možda nisam imao ni potrebnu sportsku sreću. Ona mi je, kada se tiče učešća u reprezentaciji, okrenula leđa.“

O Mišovićevom izostavljanju iz reprezentativnih akcija vodile su se (i danas se vode) oštre polemike. O raspoloženju novinara govore i naslovi koji su mogu naći u tadašnjim novinama: „Nepravda naneta Mišoviću“, „Nepravda prema izvrsnom strelcu“, „Zašto najbolji strelac nije reprezentativac /fenomen u košarkaškom sportu/“, „Golub u ruci, Žeravica na grani“, „Žeravice, navrati u Čačak“, „Žeravica me ugasio“…

***
Dragan Kićanović: Da nije bilo Radmila ne bi bilo ni sporta u Čačku

“Kao dete sanjao sam da igram kao Radmilo Mišović. Ovom rečenicom mogu da završim moj prilog knjizi o Radmilu. Čoveka uglavnom sve ljubavi izdaju, ali ljubav prema Radmilu je neiscrpna. Moja ljubav prema njemu veća je od knjige. Radmilo ne zaslužuje knjigu! On zaslužuje mnogo više. Da nije bilo njega u Čačku ne bi bilo ni košarke, ni rukometa, ni fudbala, ni odbojke, ni sporta uopšte. Voleo bih da neko demantuje ovo moje uverenje.

U životu za mene niko nije učinio koliko Radmilo. Meni, kao detetu od 19 godina, dao je sve. Pustio me da kao debitant budem strelac lige. On, koji je pre toga svake godine bio najbolji košgeter. Ja to nikada nikome ne bih prepustio. Zašto je to uradio – ne znam. Ono što je on meni podario ja nisam umeo da dajem drugima.

Za moj napredak u šutu najzaslužniji je Radmilo. Od njega sam učio kako se postižu koševi. Nikada neću zaboraviti trening kada me nije htelo. Mašio sam. Radmilo to primeti, pa naredi ekonomu Ćezu: „Donesi one merdevine!“ Popeo se na njih i pokazao mi da u obruč mogu istovremeno da uđu tri lopte. „Kako možeš ovo da omašiš?“ – pitao me.

I kada sam proglašavan za najboljeg sportistu veka i najboljeg košarkaša Evrope znao sam da nisam najbolji igrač Čačka. Radmilo je bolji od mene!“
Koš magazin

emmezeta